Уводна реч

Велики српски учитељ и просветитељ Доситеј Обрадовић (1739 - 1811) први је наш писац на народном језику. Путујући, упознао је многе европске народе и њихове културе и књижевности; научио је многе старе и модерне језике са којих је преводио поучне текстове за свој српски род. „Ја благодарим творцу мојему”, вели Доситеј, „што ме је упутио на учење корисних језика, и што је учинио да нађем слатку забаву с књигама”. Свака поучна књига била је Доситејев животни сапутник у његовој приручној библиотеци. Жеља му је увек била да такве књиге чита и пише, да их преводи и штампа за српског читаоца.

Доситеј је оставио богато књижевно наслеђе проткано просветитељском филозофијом живота која се заснива на законима природе – „да живимо разумно и добро чинимо на корист и радост себи и другима”. Већ на почетку свог књижевног стваралаштва Доситеј је увидео велики педагошки значај басне. Она се лако чита и још лакше разуме, па је као таква намењена свим узрастима и свим нивоима образовања. О васпитној вредности и задатку басне као кратке књижевне врсте најречитије говоре њена наравоученија, њене једноставне и сликовите поуке. Преко њих лако разликујемо добро од зла, искреност од лукавства, лакше препознајемо истину од лажи. „Истину ми басна каже, зато ја њу љубим”, вели Доситеј на крају своје стиховне похвале басни.

Др Миодраг Стојановић 

Уводна реч

Доситеј Обрадовић (1739-1811) био је највећи српски писац 18. века. Одан свом народу прикључио се Првом српском устанку 1807. године. У Београду је 1808. године отворио Велику школу, а 1811. године Карађорђе га је именовао за првог српског министра просвете. Овај највећи српски учитељ читаво своје књижевно дело наменио је образовању и васпитању младих. Књига са 160 изабраних и преведених басана, коју је објавио у Лајпцигу 1788. године, једна је од највише читаних и прештампаваних српских књига све до наших дана.

Са баснама највећег баснописца, Грка Езопа, Доситеј се срео још као ђак у манастиру Хопову. Потом је читао и преводио басне и других баснописаца – Федра, Лафонтена, Лесинга. У предговору књиге он истиче да су басне први производи људског духа и најлепши израз оштроумља људи. Преводио је и објављивао басне како би младима усладио читање и како би их научио да здраво мисле и суде. Зато је уз басне додавао и наравоученија. У њима је тумачио које су основне поруке и подуке басни, поредио је ситуације из басни са ситуацијама из свакодневног живота, уметао приче и анегдоте о значајним историјским личностима које су, такође, могле да науче младе родољубљу, жељи за проширивањем знања, да боље разумеју свет који их окружује.

Задужбина „Доситеј Обрадовић“ решила је да дарује децу свих узраста Доситејевим баснама. У више књига објавиће најлепше његове басне које су језички удешене за 21. век. Такође су и Доситејева наравоученија језички прилагођена нашем времену, а сведена су на основне подуке и поруке младима. Улепшао их је својим илустрацијама Предраг Тодоровић.

Чувајте сваку књигу како бисте комплетирали најлепше Доситејево дело које се први пут објављује на овакав начин.

Миодраг Матицки 

„Не може се прецизно утврдити када је басна почела да се одваја од митских прича о животињама, од митског начина мишљења и своје значење уобличила као алегорију.

Понашање одређених животиња треба разумети као понашање људи, а радња је презентација одређеног моралног начела. Животиње као главни носиоци радње постају врло ефикасни знаци споразумевања.

Алегорична форма басне је предложак за извођење општих закључака – наравоученија. Њено алегорично значење је у скривеном казивању и у дубоким и неухватљивим значењима која скрећу пажњу на нешто више и дубље од онога што нам у први мах саопштава.

Доситеј Обрадовић, наш први баснописац, објавио је 1781. године „Басне“, превод Езопових басана, што је био почетак развоја ове књижевне врсте у нас.

Све што је карактеристично за басну, што смо овлаш скицирали, као да је идеалан предложак да сликар Пеђа Тодоровић улети повишене температуре у пространства и поноре басне. Његова цртачка моћ доведена до врхунске перфекције указује на присуство померања значења басне на подручја изван визуелних уметности. Чудесним цртањем он уочава трансмутацију животиња у људе и људи у животиње, где и људи и животиње добијају загонетну ауру када се истргну из свог установљеног контекста.“

Тикало 

„Песник Драгомир Брајковић, подстакнут подршком Задужбине „Доситеј Обрадовић, приредио је особену антологију песама посвећених Доситеју Обрадовићу; ова несвакидашња књига представља, у ствари, похвалу мислиоцу и народном учитељу, хуманисти и књижевнику Доситеју, химнично певање педесет једног српског песника, почев од Лукијана Мушицког (1777-1837) до Стефана Пантовића (1989) које траје безмало два века.

Ако је Доситејево грандиозно дело у минулом периоду постало темељ националне културе српског народа, ако су његови списи временом стекли обрисе не канонизованог већ живог промишљања човековог моралног делања и отворили путеве приближавања српског народа тековинама цивилизацијског достигнућа развијене Европе, ако су, најзад, Доситејева педагошка предузимљивост и одговорност за напредовање свога национа препознати – можда и са извесним закашњењем – онда је сасвим логично и упутно да Доситејеви наследници, српски писци, испевају своје химнично поштовање своме књижевном родитељу и учитељу.

Током два протекла столећа, Доситејево учење постајало је све ближе и разумљивије његовим потомцима. Доситејеви Совјети здраваго разума данас су једнако актуелни као и у доба када их је писао. Можда су и потребнији нама данас, када се налазимо у етичком и мисаоном беспућу, када се јавља настојање да постанемо део светског „прогресивног процеса“ уколико се одрекнемо нациналне самобитности, књижевног и језичог наслеђа, традиције и вере. Мудри Доситеј нас опомиње, учи и подсећа да снага једног народа лежи у поштовању самога себе и сопствених вредности.

У антологијском избору песама посвећених Доситеју, књижевника Драгомира Брајковића, читалац ће моћи да сретне песнике разних нараштаја и поетика, или, другачије речено, упознаће разноврсне аутентичне ствараоце које обједињује заједнички именитељ – осећање неизмерне захвалности Доситеју Обрадовићу, књижевнику, мислиоцу, учитељу и ученику истовремено, личности од чије се појаве бележи модерно доба у Срба.

Драгомир Брајковић уврстио је, као важне референце, као узорно промишљење Доситејевог дела, есејистичка казивања Исидоре Секулић и Вељка Петровића о великом учитељу. Тим избором одломака из њихових познатих огледа, Драгомир Брајковић употпунио је литерарну фреску коју су српски песници начинили у славу песмотворца.

Антологија „Песмотворци песмотворцу“ за сада има свој природни завршетак; млади песник Стефан Пантовић написао је своје крајегранесе Доситеју 2008. Али, сасвим је извесно да се књиге попут ове коју је приредио Драгомир Брајковић не завршавају. Оне ће доживети свој природни наставак, јер писци који долазе налазиће и наћи ће у Доситеју свога прапретка, оца и учитеља. И обратиће му се стиховима, јер је то природан начин да покажу да су достојни наследници песмотворца.“

        14. септембра 2009.                                                                      Радомир Путник